Игра престола

Својевремено сам се одлучио да не гледам Игру престола док Мартин не напише књиге. Брзо сам схватио да је та условност узалудна, те да овај то никад неће ни урадити. У међувремену сезоне су одмакле и нашао сам се у огромном "заостатку" :) Суочен са овом, последњом у низу, еуфоријом, не само на мрежи, већ и у разговорима у кафани, у којима не могу да учествујем, решим да надокнадим, те се интензивно бацим на гледање. Схватио сам поново зашто сам тако лако одустао од овог серијала - од књига силом прилика, мада ме то нимало није потресло, од гледања серије својевољно. Нећу да лажем и поричем занимљивост и комплексност наратива, али кад то занемаримо (што није лако) остаје једна велика мучнина. Није то сад мерење колико ово прича носи негативног у себи, па неизбежна полемика о томе да ли је тиме реалистична, пошто наводно пресликава савремени (и свевремени?) свет у епски. Није ни о експлицитности, о инцестима, перверзијама, крвавим сценама без преседана... Има ту нешто више. Убеђен сам да је ово најближе где се једна тако популарна прича може приближити чистом злу (одсуству добра). Првенствено је таква била у свести писца Џорџа Р Р Мартина, а потом и у главама и срцима могула њене екранизације (што баш и није чудно). Прича у себи носи толико одсуство добра до нивоа безнађа и крајње уверености да тако нешто у овом стрвинарском свету и не постоји. Мали излети ка добру, потреба карактера да у појединим ситуацијама делују у његову корист, готово су увек осуђени на разочарање и пропаст, доказујући по ко зна који пут, како је тако нешто немогуће. Посебна карактеристика приче је њен изразити антитеистички карактер. Није новост да је у савременом епском наративу (у фантастици генерално) наклоност ка критици религије већ постала клише, али овде је то доведено до перфекције. Богови и вере су само још једна у ланцу звери које прождиру несретни и остављени свет људи, који колико год се трудио да изгради нешто вредно готово увек завршава на константи међусобног истребљења. Људи нису људи него звери, таква су сва њихова дела у овој долини суза. Ако постоји иједна прича која тако отворено сведочи да наде нема, онда је то Игра престола или Песма леда и ватре. Искрено, зачудио би ме икакав "срећан" крај. Он би у овом ткању просто био пародија. Читао сам и неке ране радове дотичног писца који припадају жанру научне фантастике и морам признати да сам наишао на једнаку емоцију или одсуство сваке позитивне. То што данас свет прихвата овакву душу са дивљењем, говори нешто и о свету (нама) Но, пробаћу ово да изгурам стегнутог стомака до краја, са малом надом да грешим или макар да не будем оптужен да сам закључак донео пре времена