top of page

Трагови на кожи

60557454_10219118418052621_4974944589862
  • Јеси ли гладан Септуме?

Нема одговора. Старац је поново заспао.

И боље, мисли, и посеже за остатком меса. Кад огулиш труле делове са пустињског пацова, извадиш утробу... па, колико год велики да су у овим крајевима, не остане богзна шта. У сваком случају, недовољно за два путника.

Гледа у звезде док скида жилаве комаде са штапића и жваће их, правећи се да су укуснији но што јесу. Небо је крцато светлима. Призор би био чаробан да свод не покрива ово спарушено тло на којем жуља дупе. Још мало.

Четрдесет седма је ноћ и сутра ће угледати Последњу луку, а онда...

Онда, ћемо видети или како оно беше... Сутра ће се бринути за себе, доста је сваком дану зла свога

Мада, није сигуран за Септума. Стари не показује знакове болести, али је далеко од некога пред ким су године. Тарик се боји да су у питању дани.

Што га, наравно, неће спречити. Ништа га неће спречити да оде са ове проклете, од Бога заборављене планете. Угвадул је мртав.

Био је то и пре болести, ако ће поштено. Народ који живи у пустарама увек је полужив. Тамо где нема много воде, где сунце кожу пржи дању, а ветрови је шибају ноћу, где су градови од истог овог песка, па не распознајеш зграду од дине... ма и људи су од песка - сиве, порозне, смежуране грудве... тамо је смрт навика.

Сада је коначно готово. Црни ветар коси и јебене животиње.

Смеје се у инат тишини, не плашећи се да би хроптањем могао да пробуди Септума. Вероватно ништа неће. Црни ветар! Људи су увек готови да буду креативни. Поготову кад су слогани у питању. Болест није имала никакве везе са ветром, са црном бојом можда у почетној фази. Сећа се како је једном питао колегу у институту, да ли је прва реч дата због брзине којом се преноси. „Не, само им је звучало добро... за анале!“ Анали остају, људи не.

Осећа како му се стомак буни. Сигуран  је да је одстранио заражене делове са животиње, али то створење је гадно и тако, зар не? Боље да заспи, пре него што се исповраћа. Не ваља поћи на пут празног стомака. Сутра га чека још неколико ашара до луке, а то није мало пешачења по песаку. Поздравља звезде, одлази у бивак и склапа очи.

 

Буди се са сунцем. Платно шатора лепрша му над главом, смрад се увлачи у ноздрве.

  • Септуме! Септуме!

Усправља се на колена и пузи до страца. Дрмуса га. Хладан је као ноћ. И укочен. Осећа олакшање, било би теже са њим, да је намерио да поживи још мало. Неће га ни закопавати, песак ће се постарати сам.

Нема гриже савести, смрт је толико честа последњих месеци да би било неумесно осећати ишта сем равнодушности. Посебно што је Септум, изгледа, умро од старости. Много лепше од свих других.

Само да обави јутарњу рутину, па на пут.

Када заврши, бочицу може да баци, празна је. И то није важно, више му неће требати.

Тачно седам ашара од места где је оставио леш свог случајног сапутника, из пустиње израња Последња лука. Космодром изгледа нестварно у пешчаном пејзажу, мада је сигуран да је просечан у односу на велике галактичке. У односу на неки на који ће, нада се, слетети, када једном напусти мртви Угвадул.

 

  • Господин Тарик Ерај. – официр кроз визир заштитног одела проучава његову пропусницу. – Виши научни сарадник на Угвадулском институту биогенетике.

Гледа га подозриво, увиђајући разлику између слике и онога што има пред собом. Преко хиљаду ашара тумарања по овом свету уме то да учини човеку.

  • Нисмо се надали да је још неко остао жив, камо ли неко вашег...

Тарик слеже раменима.

  • Схватате да морамо да извршимо тестове, пре него што вас примимо.

Спроводе га по ограђеној зони до здепастих лимених капсула. Изнад њега лети неколико коптера, два осредња брода чекају на писти. Мало даље, у кавезима, спаљују оно што је остало од заражених. Смрад се уздиже у небо заједно са димом пуним гара.

У наредних сат времена ваде му крв и скидају епидермални слој са руку и ногу, пуштају га под вреле млазеве и рибају оштрим четкама. Није пријатно, али већ зна процедуру. Када се заврши, добија чисту гардеробу и сам себи изгледа другачије. Официр са капије прилази му и сада делује мање претеће без скафандера .

  • Крећемо у наредних два сата. Сместићу вас у одвојену кабину нашег брода. Знам да сте уморни, господине Ереј, али изгарам од жеље да чујем вашу причу. Надам се да ћете нас удостојити њом за вечером у свечаној сали.

  • Свакако, господине...

  • Еглер, Абадар Егллер, колонијални капетан Винет корпорације.

  • Драго ми је.

Рукују се; више нема бојазни, тестови су негативни. Поново је човек.

 

У кабини је пријатно, не и луксузнo. Као ни на броду, уосталом. Када је о овоме размишљао увек је на уму имао некакав велики путнички брод са много људи. Било је то глупо, наравно, јер такви тешко да су икад саобраћали на релацији свемир – Угвадул. Ова планета била је слепо црево галаксије и као таква одлично место за истраживања којима се бавио његов институт. Проблем је био у томе што Тарик није схватао размере истраживања, али сада зна да је и за тако нешто ово била савршена локација.

Није битно колики је брод и што превози само војно особље, чак и неколицина би била довољна.

Не жели да спава и траћи време. Неколико сати пре вечере користи да се поново окупа, уживајући за промену, мало се промува по броду и потруди да упозна што више људи. Када заврши поново остаје сам.

Из кутије са личним стварима која му је заплењена, па враћена, вади фотографију. На њој су жена и петогодишњи дечак. Љуби је и ставља на ормарић изнад кога је огледало. Поглед му са слике, невољно, прелази на сопствени лик. Види нешто код оковратника тунике. Задиже је.

Први трагови су ту. Почињу да се јављају као издвојене, тамне маснице, да би се у следећој фази спојиле у веће површине. Врло брзо места почињу да труле, а поцрнела кожа се цепа и претвара у отворену рану. То ће се десити у наредних четрдесет осам сати. Осмехује се, али не себи већ жени и дечаку на фотографији.

  • Наплатићемо дуг, љубави моје.

Црни ветар се не може излечити. Све што је доктор Тарик Ерај успео, јесте да нађе серум за успоравање и отклањање трагова из крви у почетној фази. Право је чудо да је и оволико потрајало. То приписује вољи. Ако нешто заиста желиш организам је кадар и за немогуће.

Он је желео да стигне до брода корпорације за коју је предано радио последње три година, верујући да чини добро. Зато је и преселио породицу на Угвадул, без обзира на пустињу, сиромаштво, сировост домицијалног становништва. Веровао је да ради добро за читаву галаксију.

Био је глуп. Зато је и платио.

Оно на чему је радио побило је скоро све на планети, а на крају и његову породицу. Црни ветар – синтетички вирус корпорације који се показао толико опасним да га је Винет прогласио непрофитабилним, не могавши да га употреби чак ни у војне сврхе. Толико је заразан

Па, сада ће ипак ући у употребу... потпуно бесплатно. Није га поклонио само официрима и војницима Винета, већ, надао се, њиховим породицама, сународницима, а можда чак... и целој галаксији.

Унапред изгубљена

dcd141e64e78bfe8e096508cfe26257c.jpg





Рекла ми је: „Не можеш да изгубиш оно што никад ниси имао“, али ко још слуша савете кад је срце у питању.
Зато сам крочио у собу.
Срце ми се одбијало о груди, чело се росило, а жеља… жеља је била, ваљда, једино што ме је стварно водило.
У кревету се њено тело преплело са чаршавом, а свака облина била је мајсторски засенчена попут оних у кадровима  реклама. Уопште ми није сметала та извештачена правилност, та немогућа сценографија из филмова. Жеља је била јача од аргумената што вапе за рационализацијом. У ствари, савршено ми је пријала игра контраста на њеним великим и облим дојкама, готово перфектан одабир тренутка у коме једна брадавица израња из таме на оскудно светло, које допире ко зна одкле. Шта ме брига одакле светло, кад је Весна гола и чека да јој се придружим?
Спремно сам заронио у наборе тканине и њену мирисну мекоту. Запливао сам, надајући се да незграпном појавом нећу покварити тај прецизан мизансцен. Да будем искрен, после првог додира, пуцала ми је она свар за то.
Нисам одмах ушао – желео сам да одложим задовољство и одужим јој се за даровану прилику. Уснама сам додиривао баршунасту кожу, спуштајћи се од груди наниже. Када сам дотакао извор, вибрацијесу потекле њеним телом и извиле га у низ сензуалних контракција.
У једном трентку, сигуран сам, чуо сам буку, али је она била далека и далеко мање занимљива од Весниних уздаха.
Али некад је бука битнија.
– Јеботе, то је мој муж! Вратио се раније!
Који бре муж, упитао сам се, ошинут као шаком заврат, са тешким укусом вулве у устима. Лепота кадра распршила се у низ недопустивих грешака, које режисер ове дивоте, сигурно није имао на уму. Веснино лице било је искривљено, али не од уживања, већ од страха. Није било времена за питање откуд јој муж. Имала га је и он је долазио.
Скочио сам, што својом, што подстакнут њеном вољом. Освртао се као пацов пред екипом за дератизацију, па онако го почео да тражим излаз.
Упутила ме је на мали ходник, наспрам врата иза којих су се звуци долазећег мужа појачали до апокалиптичних размера и ја нисам имао куд. Похитао сам као вашљиви швалер, потентан док узурпира власништво, кукавица када је потребано да се са власником суочи. Инстинкт самоодржања угушио је претпоставку невиности, што се ослањала на чињеницу да о мужу, у овом случају, нисам имао појма.
Пролазак кроз мрачан дегажман био је кратак и завршио се погрешним избором, али и то само стога што је у тами на другој страни било неког. Наиме, могао сам се заклети да ме је оданде, као од мајке рођеног са све спласнулим поносом, добро осмотрила нека баба.
Нашао сам се у ступици.
Није дуго требало чекати на кораке, на тешке, нервозне, агресији склоне кораке. Они су стизали право пред једину баријеру између мене и неизбежног злочина из страсти – врата купатила без кључа у брави.
Неко је залупао и она су се немоћно затресла, као у јефтином хорор филму, желећи да кажу глупој плавуши (или мени), што бежи иза њих место напоље, да јој не могу помоћи.
– Излази напоље, јебени кретену!
Глас је био груб, хистеричан, свакако осветољубив, али није припадао мушкарцу. Био ми је познат, само што изговорено нисам успевао да повежем са сликом која се неминовно створила. Све док се врата нису отворила.
Преда мном је стајала Весна, обучена од главе до пете, док јој је љуто лице уоквирио дан који је допирао са оближњег прозора. Чудно, јер ме је у купатило испратила ноћ. Но, чуђењу ту није био крај.
То љуто лице са чијих су усана потекле оне страшне речи припадало је Весни… десетак година старијој!
Забезекнуто сам зурио у њу, повремено отварајући уста као риба на сувом.
– Шта бленеш, скоте! То што си на суду искукао да останеш у стану иако се разводимо, не даје ти за право да узурпираш једино купатило! Неко овде, бедниче, мора и да ради!
Прогурала се поред моје укочене појаве, стала пред округло огледало и нервозно, али вешто, маскаром почела да извлачи трепавице.
Тек тада сам иза њеног угледао свој одраз и препао се. Ја нисам био десет, већ барем двадесет година старији, а и то као да сам за сваку годину накарикао по једну болест. Замуцао сам.
– Прекини да ми стојиш иза леђа и дахћеш као пас! Спремам се за посао – оно што ти немаш! Чекам већ пола сата да изађеш одавде! Шта уопште радиш толико дуго?! Дркаш га, претпостављам.
Био сам негде у процепу између паничног страха да лудим и жеље да одбрану започнем на старом трактату о клоњи као последњем уточишту мушкарца, али нисам могао ни да бекнем. Ухватио сам себе како јој, упркос свему, гледам право у дупе.
Весна је била старија и приде права кучка, али је свеједно изгледала божанствено. У црно-белом комплету, сјајне косе зачешљане уназад са коњским репом који јој је досезао до леђа, ту одмах изнад и даље савршеног дупета, утегнутог у уску сукњу, на дугачким ногама издигнутим на прсте услед високих потпетица, била је… Па, поново ми се дигао.
И уместо да нешто кажем, протестујем, извиним се или одговорим салвом једнако масних псовки, једноставно сам пришао преблизу. Срећом, више нисам био го, не знам како.
– О, мамицу ти болесну!
Окренула се, одгурнула ме и за сваки случај треснула песницом посред носа.
– Немој више да ти је пало на памет да ме такнеш! Је л’ ти јасно?!
Мислио сам да ће песница поново да полети, али није. Само огроман талас мржње и гађења, гори од сваке телесне повреде.
Прошла је поред мене, трудећи се да ме не дотакне ниједним делом коже, грозећи се, ваљда, и тог кужног контакта преко гардеробе. Као да пролази поред контејнера у којем је цркла мачка. У том тренутку сам се и осећао тако и плашио се да зуцнем, да ми из уста не покуља прави смрад.
Залупала је штиклицама по паркету у ритму заноса и фаталности, отворила улазна врата нашег стана и изашла у блештавило ходника.
Стајао сам читав минут скамењен, па појурих за њом.
Нисам имао времена да се бавим питањима као што је оно како сам из једне стварности склизнуо у другу, десет година каснију и из улоге швалера доспео у ону бескорисног мужа. Нисам имао жеље да се питам зашто изгледам као говно или, још боље, зашто ме Весна таквим види. Нисам, јер сам морао да је стигнем. Јебеш га, у браку смо, а то нешто значи. Чак и ако се разводимо.
Стуштио сам се степеницама, не желећи да губим време на преспор лифт, нимало потресен комшијским презиром према човеку који трчи ходником у пиџами.
Једино ми пажњу привуче баба на другом. Споро је затварала врата испред моје појаве, гледајући ме право у очи и… церећи се.
Истрчао сам на улицу у тренутку када је пред Веснину грациозну фигуру стао црни њ-221. Са места возача, искочио је господин у елегантном оделу ко с рекламе, висок и витак, са седима у коси попут оних Џорџа Клунија. Пре него што је ушла на место сувозача, пошто јој је отворио врата, страсно га је пољубила посред блиставог, избријаног лица. Могао сам да нањушим његов мужевни мирис са места на којем сам стајао, покисао као говно.
Свет се срушио.
Али човек у мени није желео да се преда.
У џепу изанђале тренерке (више није била пиџама) пронашао сам кључеве кола и аутоматски стиснуо дугменце на црној справици. Дуплим бипом одговорила ми је убога челична направа на четири точка, чија је боја некад била зелена. Нимало се нисам изненадио што возим форд фијесту с краја деведесетих.
Но, без обзира у колико срање седам у поређењу са звери која је одвела моју Весну, уздао сам се у јутарњу градску гужву. Нико бре овде не може преко шездесет!
Сустигао сам их код Карађорђевог трга и видео моменат у коме се мерцедес зауставио испред стамбене зграде. Обоје су изашли и наставили према улазу. Нешто ми је у свему томе било познато.
Ја сам се, наравно, паркирао право на зелену површину. Већ ми је постало јасно да је небитно хоће ли ми паук однети ауто, кад већ у следећем моменту могу да се нађем без њега у некој новој стварности. Било је важно само да је стигнем и објасним колико сам бољи од тог улицканог директорчића. Употребићу песнице ако треба. Против Клунија, свакако.
Улетео сам у зграду и неки стари мирис вратио ме је годинама уназад. У дечаштво, шта ли. Крај средње или факултет, не могу да се сетим, али наједном сам осетио сву ону силу младости која се прелива из предивне наивности како можеш све, до страха да нећеш успети ни оно најбаналније. Изнад лифта је засветлео круг са бројем четири.
Задихан и знојав стигао сам пред врата иза којих се чула гласна музика, а препознавање се подигло до груди, претећи да ме обори навалом, давно потиснуте носталгије.
Отворила ми је слатка плавушица од неких осамнаест лета, видно и непријатно изненађена. Наравно, знао сам је. Била је најбоља Веснина другарица још из средње и на мене је и тада гледала као грешку. Не само Веснину, већ општу.
– Хеј, здраво… овај… хоћеш да…
Прогурао сам се унутра, неспреман за објашњавање. У утроби ми је треперило и болела ме она ствар што ме мала фуфа, чији су маторци били богати преко сваке мере, сматра недостојним њене савршене другарице.
– Где је Весна?!
Забезекнуто и уплашено је бленула у мене. Схватио сам по гласу да смо истих година, а периферним видом да, срећом, нисам у оној клошарској тренерци. Занемарио сам протесте, пошто сам је одгурнуо и кренуо у потрагу.
Била је то она журка на коју нисам могао да дођем, на коју, заправо, Весна није желела да ме поведе, али сам комплексашки, одговорност преузео на себе. Кретао сам се као фурија кроз стан препун пијаних клинаца, парова и тужних самаца, љубитеља разних опијата или немогућих алкохолних мешавина. Свуда је било деце која су желела да се обезнане, ако већ ништа не могу да кресну или буду креснута и… застао сам на секунд. Из врата фрижидера у кухињи једна баба извуче пиво и нацери ми се.
Гласан смех скренуо ми је пажњу, пошто су се врата спаваће собе одшкринула на тренутак. Ледени зној облио ми је леђа. Моментално сам нахрупио на кваку.
Био сам сигуран да ћу је ухватити на гомили, али ни у лудилу нисам слутио каквој.
Морам да кажем да је мушка толеранција на женску хомосексуалност чиста фантазија. Та фасцинација почива на порнографском клишеу у којем се две добре рибе мазе, чекајући само да им се придружи прави тип. У реалности никада није тако.
Оно што сам видео пред собом, по мучнини је превазишло све претходне моменте. Мислим да би ми било лакше да сам затекао оног корпоративног манекена на њој или чак двојицу.
Уместо тога, из бујног места на којем су пре само неког времена почивале моје усне, изронила је једна кратко подшишана, мушкобањаста и нимало лепа фаца.
Весна је била пијана и узбуђена и не верујем да ме је уопште препознала гледајући ме и тупаво се осмехујући. Уместо ње реаговао је дечко.
– Марш напоље!
Изашао сам. Из собе, стана, зграде – право у ноћ, очајан и скоро спреман да заплачем, да ми то није било толико мрско. Кола су ме, за дивно чудо, још чекала на трави.
Ушао сам у њих, окренуо кључ и пожелео да нестанем из овог сулудог имагинаријума, помирен са чињеницом да је никада нећу имати и да сам је заувек изгубио. Возио сам осветљеним градским улицама тражећи излаз.
А онда, изненадно и преко сваке наде, осетио сам додир на бутини. Са неверицом сам скренуо поглед, не испуштајући волан и угледао је. Мислим да је то најлепша слика коју мој ум памти.
Гледала ме је дискретно се смејући, али су је очи одале. Била је заљубљена. Заљубљена у мене, толико, да су та два црна ока блистала попут углачаних порцеланских гроздова на једној статуи коју памтим још из детињства. Та успомена и њено лице које поклања љубав док рука тражи дорир, избрисали су све страхоте и придавили малодушни немир. Весна ме воли и нама је суђено…
Пре него што сам стигао да завршим мисао, угледао сам очи у ретровизору. Биле су старе и зле, оивичене стотинама ситних бора што се од пожутелих беоњача пружају у таму. Знао сам коме припадају.
Покушао сам хитро да се окренем и ухватим је пре но што нестане, али је уследио удар.
Свет се окренуо, слика се затресла, страшан звук дошао је попут удара чекића – по хауби, стаклима, нашим ушима. Крхотине стварности расуле су се на све стране, а Веснино најлеппше лице нестало је у динамици испрекиданих покрета, да би се само трен потом сударило са напрслим стаклом и оставило на њему црвен траг. Волан ми је излетео из руку, а ја сам без гласа или вриштећи не сећам се, излетео из себе.
Као да ме чупа за косу, извлачи из дубине, сила ме је грабила из јединог света у коме сам желео да останем. У загрљају згужваног лима, стакла испрсканог крвљу и оне која ме воли.
Дубоко сам удахнуо, као да заиста израњам из воде, отворио очи и пустио крик.
У соби је смрдело на јефтин дуван и зној.
Видео сам је. У први мах, пожелео сам да је задавим, али нисам имао снаге, а мучнина се из желуца пењала ка грлу. Претпостављам да је то прочитала на мом лицу, па се још више искезила.
Матора циганка пушла је неку крџу од које су јој усне под оштрим брковима биле жуте.
– Шта си ми ово урадила, вештице?!
Насмејала се шиштаво. Мислио сам да ће да се закашље.
– ‘Тела сам да се увериш, пре него почнемо.
– Не можеш да изгубиш…
– … оно што никад ниси имао!
– Лажеш… Весна ме је волела! Видео сам.
Поново шиштави смех из пакла. Обоје смо знали шта је истина. Весна никада није била моја, нити ће бити. Неколико стварности или једна, показале су ми то у свој суровости. Одбијао сам да прихватим, али сам дубоко у себи знао да би и у безброј других видео исто. Био сам будала. Заљубљена будала, решена да превари истину на сваки могући начин. Чак и уз малу помоћ магије.
– Рекла си да можеш да ми је вратиш! Рекла си да твоје враџбине…
– Влашка си је мађија најстарија на свет. Наравно да могу то да удесим, али… Да ли то још увек ‘оћеш?
Увек ћу је губити. Можда ћу проживети баш оно што сам видео или нешто друго, али ће она свеједно на крају одлазити, а чак ни бабине чини неће то моћи да спрече.
Не можеш да изгубиш оно што никад ниси имао.
А ни да задржиш, али ко још слуша та просеравања кад је срце у питању. Припалио сам и ја цигарету.
– Баба, колико ће то да кошта?

bottom of page